Ništa.

 S' tobom krv sam promenila, sebe sam pobedila...

Posle svega, ja shvatam da me ne voliš. Nisi ti kriv. Nisi kriv što me ne voliš, ali nisam ni ja. Nisam kriva što me nisi mogao zavoleti. Ima onih koji jesu, verujem da nije do mene. Ali, ti si jedini kojeg sam ja volela, to je razlika. Ima onih koji me vole, ali ja ne volim njih, zato ih i ne želim. Ja želim tebe, a tebe ja čak i ne zanimam. Nemaš vremena ni volje da pričaš samnom, ne možeš poslati ni poruku... Ali za sve drugo imaš vreme, i za svakoga. A najgore, ti imaš vremena za prijateljice i poznanice. Čak verujem i da ti jesu prijateljice i poznanice, barem za sad, ali to ne znači da ne boli. Zapravo, boli još više, jer to znači da sam ti manje bitna od nekog ko ti je zapravo samo poznanik. Dok sam ja devojka s kojom si bio, ja sam ona kojoj si govorio da je voliš. Da ne želiš biti bez nje. Ja razumem laži, razumem. Znaš da razumem. Ali ne ovu vrstu laži, jer ovo je previše. Ovo nisu klasične laži, ovo je besmisleno. Šta ti imaš od toga da mi kažeš da me voliš danas, a ostaviš me sutra? Ne dobiješ ništa, znao si da ništa nećeš tako lako dobiti. A ipak si to govorio. A ja sam ti verovala. Trebala sam znati, mogla sam znati, ali nisam. Pustila sam te da mi to opet uradiš. Nažalost, i opet bih. Može se reći da sam glupa, može se reći da sam zaslužila...
                                                                                                Ali boli.

 Nema tog grada ni ulice
nema tog neba ni zvjezdice
nema te pjesme ni kafane
ni zore da u miru svane

Nema te rijeke ni planine
nema tog brda ni doline
bez tebe kao bez sudbine
bez tebe kao bez domovine

 Poznaju me svi klosari
poznaju me svi konobari
znaju u cije ime
ja nocas vino pijem

Nemoj plakat', nemoj klet', nemoj slutit' na gore...

Ne budi me, mene se ne tiče,

Da l' smrkava ili zora sviće.

Eto, opet sam se našla. Našla sam se u stihu u kojem se jasno vidi bol. Našla sam se u nečemu u čemu ne bih trebala. Danas sam pokušala da se pravim da je sve u redu. Mislila sam da ću moći da ubedim sebe da mi je svejedno, nadala sam se da je prošlo. Nije. Par sati sam čak uspela da se ponašam kao da mi on više ništa ne znači - nisam mislila na njega, bavila sam se drugim stvarima. Ali onda, onda sam legla, i nisam više htela da ustanem. Nije mi se dalo. Nije mi se dalo nigde da idem, jer znam da ne idem njemu. Nemam ni koga da čekam kad on neće doći. A meni čak i ne smeta ovaj bol, ja u njemu na jedan veoma čudan način uživam. Jednostavno, navikla sam, i sad kad pomislim da je prošlo, zapitam se kako ću dalje. Znam da zvuči čudno da nekom nedostaje tuga, ali meni je tako. Svaki put kad mi se učini da ga zaboravljam, ja se osetim zbunjeno, kao da mi nešto fali. Jebiga, navikla sam na njegovo prisustvo u svom životu, pa makar to bilo i u vidu tuge, bola, žalosti. Šta ćeš, navika je čudna stvar. Izgleda da mi je i ljubav navika. Ne znam, zaista ne znam.

A iskreno, i ne želim da znam, jer sve mi je svejedno. Tako je kako je, ništa ne mogu da menjam, a i da mogu ne bih htela, ne bi mi se dalo. Mene se ne tiče. Meni se ne ustaje, ne budi me.

"Da je tuga snijeg,
Da se do jutra otopi,
Mogao bih i ja konačno,
Kad oči zatvorim da se ne umorim"

Zašto se uvek nađem u ovakvim stihovima? Nikad u nečemu što je pozitivno. Samo u onome što je puno bola, nesreće, tuge. Uvek.
Da je tuga sneg... Da jeste, otopila bi se do sad. A ja bih živela drugačije. Ne bi prvo što radim ujutro bilo gledanje u tvoju sliku, pa cigareta na terasi, pa prisećanje na ono što je nekad bilo. Možda bih ujutro bila srećna, možda bih jedva čekala novu zoru, sunčano jutro, topao dan. Ne bih se veselila kiši i oblacima, kao sad. A  zaista prikazuju kako se osećam. Prirodno da volim takvo vreme. Ali zašto, zašto volim tebe. Od tebe ništa dobro. Nikad. Pa čak ni onda kada si dobar, i tada si loš. Loš po mene,sve oko sebe, pa čak i samog sebe jer u stvari i ne znaš šta hoćeš. Sad ne znam ni ja. Pre sam znala... Želela sam tebe. Ali sada? Pa, sad si ti to promenio. Nisam više sigurna. Znam da te volim, to je sigurno i ne verujem da će se ikada promeniti. Ali da li želim biti s tobom? Želim li tebe u svom životu? Ne znam ljubavi, zaista ne znam. Ni ljubav nije sneg, kao ni tuga... Neće se otopiti do jutra, neće se otopiti nikada. Možda bude bolje, možda ne. Ti znaš da šta god ja rekla, uvek možemo probati ponovo. Ja sam tu i čekam te.

Verujem ti, ljubavi. Verujem da ti je teško i da me si me ostavio zato. Verujem jer sam i sama to isto uradila pre više od godinu. Znam da ti ne znaš šta hoćeš, a veruj i ti meni da više ne znam ni ja. Pre dva meseca bila sam sigurna, sigurna da hoću tebe. A sada... Sada ne znam više. Jer nakon svega što si uradio, teško je ponovo želeti išta s tobom. Ali ponekad, ili kasno u noći, ili rano ujutro, setim se tebe. Setim se svega što smo imali. I onda žalim što je ovako završilo, što je završilo uopšte. Nisi dobar. Nisam ni ja. Grešila sam, ali ti grešiš više. Mnogo više. Jer sve što sam radila, ja sam radila iz najboljih namera. Da zaštitim tebe, našu ljubav, ponekad čak i sebe - ali čak ni to nije loše. Povredila sam te. Ali povredila sam te zato što sam pokušavala da ispravim greške, da nam bude bolje. Nisam znala kako će to uticati na tebe, nisam znala ni to da će mene tvoj bol slomiti, da će meni biti gore nego tebi. A jeste. Jer ja znam da su moje greške uticale na tvoj izbor. I tvoje su, znam i to. Promenio si se, zato me ne želiš. Da si ovo isti ti kao što si bio pre godinu, ne bi me ostavio. Ali da si isti kao pre dve godine... Bi. Vidiš, zato zaključujem da si se vratio na staro. Jeste, mnogo toga je drugačije, ali ipak, ponovo si ista osoba. Loš, hladan, bezobziran. Zašto te onda volim? Ne znam. Takvog sam te zavolela. Nisam ni očekivala da budeš puno bolji. Znam da si pokušavao, sećam se. Nije išlo. Ne brini, ne ide ni meni. Loši smo oboje. Ali znaš šta? Ne osećam se ja baš toliko grozno. Ovo je treći put da smo "završili". Znam da ćemo opet biti zajedno, to nije blesava nada koju ima svaka ostavljena devojka. To je realnost, nešto što mogu zaključiti jer se sećam šta je bilo pre. Ostaviš, pa se pokaješ. Isto kao i ja. Oboje smo loši. Zaslužujemo jedno drugo. Zaslužujemo sav ovaj bol, jer ga uvek nanosimo drugima.