Ništa.

Ti si meni, ljubavi, obećao... Obećao si da ćeš se vratiti. A jesi li? Jesi li mi se vratio? Ili sam uzalud čekala?

A zašto pitam kad, naravno, znam?

Jer lažem sebe. Lažem sebe da ću ovakvim pitanjima iz tebe izvući opravdanje. A neću. Jer ti nemaš opravdanje.

Da li je 'neću' opravdanje? Jeste zato što te nema. Nije za to što si lagao.

Mislim da si srećan. Ne znam šta o tome mislim.

S jedne strane... Ti si moja prva prava ljubav, sad skoro zaboravljena, a opet - ljubav.

S druge, ti si moj prvi pravi bol. Zašto ti, koji si me tako bezobzirno slomio, sad možeš da se raduješ, dok ja i dalje znam samo za tugu?

A zašto ona, koja je došla posle mene, sad ima više nego što ja mogu sanjati?

Zar sam kriva?

Znam da nisam. Tebi nisam.

Čiji dug ja vraćam? Čija je ta velika greška, za koju ja sad plaćam ovim bolom?

Nije moja, ja se takve ne sećam. Ako sam slučajno nekome nanela ovakav bol, ovakvu nesreću... Nek mi oprosti. I nek nađe istu takvu sreću, kakvu sebi želim.

A sebi... Sebi prvo želim spas. Onda sreću, pravu i iskrenu.

I svima to želim.