Ništa.

Verujem ti, ljubavi. Verujem da ti je teško i da me si me ostavio zato. Verujem jer sam i sama to isto uradila pre više od godinu. Znam da ti ne znaš šta hoćeš, a veruj i ti meni da više ne znam ni ja. Pre dva meseca bila sam sigurna, sigurna da hoću tebe. A sada... Sada ne znam više. Jer nakon svega što si uradio, teško je ponovo želeti išta s tobom. Ali ponekad, ili kasno u noći, ili rano ujutro, setim se tebe. Setim se svega što smo imali. I onda žalim što je ovako završilo, što je završilo uopšte. Nisi dobar. Nisam ni ja. Grešila sam, ali ti grešiš više. Mnogo više. Jer sve što sam radila, ja sam radila iz najboljih namera. Da zaštitim tebe, našu ljubav, ponekad čak i sebe - ali čak ni to nije loše. Povredila sam te. Ali povredila sam te zato što sam pokušavala da ispravim greške, da nam bude bolje. Nisam znala kako će to uticati na tebe, nisam znala ni to da će mene tvoj bol slomiti, da će meni biti gore nego tebi. A jeste. Jer ja znam da su moje greške uticale na tvoj izbor. I tvoje su, znam i to. Promenio si se, zato me ne želiš. Da si ovo isti ti kao što si bio pre godinu, ne bi me ostavio. Ali da si isti kao pre dve godine... Bi. Vidiš, zato zaključujem da si se vratio na staro. Jeste, mnogo toga je drugačije, ali ipak, ponovo si ista osoba. Loš, hladan, bezobziran. Zašto te onda volim? Ne znam. Takvog sam te zavolela. Nisam ni očekivala da budeš puno bolji. Znam da si pokušavao, sećam se. Nije išlo. Ne brini, ne ide ni meni. Loši smo oboje. Ali znaš šta? Ne osećam se ja baš toliko grozno. Ovo je treći put da smo "završili". Znam da ćemo opet biti zajedno, to nije blesava nada koju ima svaka ostavljena devojka. To je realnost, nešto što mogu zaključiti jer se sećam šta je bilo pre. Ostaviš, pa se pokaješ. Isto kao i ja. Oboje smo loši. Zaslužujemo jedno drugo. Zaslužujemo sav ovaj bol, jer ga uvek nanosimo drugima.