Ne budi me, mene se ne tiče,
Da l' smrkava ili zora sviće.
Eto, opet sam se našla. Našla sam se u stihu u kojem se jasno vidi bol. Našla sam se u nečemu u čemu ne bih trebala. Danas sam pokušala da se pravim da je sve u redu. Mislila sam da ću moći da ubedim sebe da mi je svejedno, nadala sam se da je prošlo. Nije. Par sati sam čak uspela da se ponašam kao da mi on više ništa ne znači - nisam mislila na njega, bavila sam se drugim stvarima. Ali onda, onda sam legla, i nisam više htela da ustanem. Nije mi se dalo. Nije mi se dalo nigde da idem, jer znam da ne idem njemu. Nemam ni koga da čekam kad on neće doći. A meni čak i ne smeta ovaj bol, ja u njemu na jedan veoma čudan način uživam. Jednostavno, navikla sam, i sad kad pomislim da je prošlo, zapitam se kako ću dalje. Znam da zvuči čudno da nekom nedostaje tuga, ali meni je tako. Svaki put kad mi se učini da ga zaboravljam, ja se osetim zbunjeno, kao da mi nešto fali. Jebiga, navikla sam na njegovo prisustvo u svom životu, pa makar to bilo i u vidu tuge, bola, žalosti. Šta ćeš, navika je čudna stvar. Izgleda da mi je i ljubav navika. Ne znam, zaista ne znam.
A iskreno, i ne želim da znam, jer sve mi je svejedno. Tako je kako je, ništa ne mogu da menjam, a i da mogu ne bih htela, ne bi mi se dalo. Mene se ne tiče. Meni se ne ustaje, ne budi me.
