Ništa.

Posle svega, ja shvatam da me ne voliš. Nisi ti kriv. Nisi kriv što me ne voliš, ali nisam ni ja. Nisam kriva što me nisi mogao zavoleti. Ima onih koji jesu, verujem da nije do mene. Ali, ti si jedini kojeg sam ja volela, to je razlika. Ima onih koji me vole, ali ja ne volim njih, zato ih i ne želim. Ja želim tebe, a tebe ja čak i ne zanimam. Nemaš vremena ni volje da pričaš samnom, ne možeš poslati ni poruku... Ali za sve drugo imaš vreme, i za svakoga. A najgore, ti imaš vremena za prijateljice i poznanice. Čak verujem i da ti jesu prijateljice i poznanice, barem za sad, ali to ne znači da ne boli. Zapravo, boli još više, jer to znači da sam ti manje bitna od nekog ko ti je zapravo samo poznanik. Dok sam ja devojka s kojom si bio, ja sam ona kojoj si govorio da je voliš. Da ne želiš biti bez nje. Ja razumem laži, razumem. Znaš da razumem. Ali ne ovu vrstu laži, jer ovo je previše. Ovo nisu klasične laži, ovo je besmisleno. Šta ti imaš od toga da mi kažeš da me voliš danas, a ostaviš me sutra? Ne dobiješ ništa, znao si da ništa nećeš tako lako dobiti. A ipak si to govorio. A ja sam ti verovala. Trebala sam znati, mogla sam znati, ali nisam. Pustila sam te da mi to opet uradiš. Nažalost, i opet bih. Može se reći da sam glupa, može se reći da sam zaslužila...
                                                                                                Ali boli.