Ništa.

"Da je tuga snijeg,
Da se do jutra otopi,
Mogao bih i ja konačno,
Kad oči zatvorim da se ne umorim"

Zašto se uvek nađem u ovakvim stihovima? Nikad u nečemu što je pozitivno. Samo u onome što je puno bola, nesreće, tuge. Uvek.
Da je tuga sneg... Da jeste, otopila bi se do sad. A ja bih živela drugačije. Ne bi prvo što radim ujutro bilo gledanje u tvoju sliku, pa cigareta na terasi, pa prisećanje na ono što je nekad bilo. Možda bih ujutro bila srećna, možda bih jedva čekala novu zoru, sunčano jutro, topao dan. Ne bih se veselila kiši i oblacima, kao sad. A  zaista prikazuju kako se osećam. Prirodno da volim takvo vreme. Ali zašto, zašto volim tebe. Od tebe ništa dobro. Nikad. Pa čak ni onda kada si dobar, i tada si loš. Loš po mene,sve oko sebe, pa čak i samog sebe jer u stvari i ne znaš šta hoćeš. Sad ne znam ni ja. Pre sam znala... Želela sam tebe. Ali sada? Pa, sad si ti to promenio. Nisam više sigurna. Znam da te volim, to je sigurno i ne verujem da će se ikada promeniti. Ali da li želim biti s tobom? Želim li tebe u svom životu? Ne znam ljubavi, zaista ne znam. Ni ljubav nije sneg, kao ni tuga... Neće se otopiti do jutra, neće se otopiti nikada. Možda bude bolje, možda ne. Ti znaš da šta god ja rekla, uvek možemo probati ponovo. Ja sam tu i čekam te.